Intervju: Selma Spahić, rediteljka

Selma Spahić, mlada bosanska rediteljka, sa šesnaest godina prvi put se susrela sa režijom na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu. Danas, sa dvadeset i šest iza sebe ima desetine nagrađivanih predstava koje su igrane po čitavom regionu. Ove godine na Danima Sarajeva igrane su dve njene predstave, „Hipermnezija“ i „Sumnja“.

Kaže da se u Beogradu uvek odlično oseća i da joj je ova manifestacija veoma važna: „Društvena važnost ovog festivala je izuzetna. Entuzijazam sa kojim se ljudi koji ga organizuju istrajavaju godinama je impresivan“.

Predstava ”Hipermnezija”, prva je koprodukcija Hartefakt fonda i beogradskog Bitef teatra. Premijerno je izvedena 7. maja 2011. godine u okviru festivala Dani Sarajeva. Već prvim izvođenjem pobrala je simpatije publike, nudeći najintimnije detalje odrastanja osam glumaca i glumica iz Sarajeva, Beograda i Prištine, njihovog odnosa sa roditeljima u burnim vremenima naše bliske prošlosti. Za godinu dana predstava je igrana u čitavom regionu, učestvovala je na nekoliko pozorišnih festivala i osvojila brojne nagrade. Kako iz sadašnje perspektive izgleda biti deo jedne ovakve priče?

„Ta predstava ima jedan zanimljiv socijalni aspekt, njen društveni upliv značajniji je od umetničkog i ja sam se prvi put susrela sa nečim ovakvim. Ekipa ljudi sa kojima radim iz igranja u igranje stvarno radi na predstavi, ona se iznova i iznova razvija. Distanca od godinu dana nam daje mogućnost da je umetnički usavršavamo, zaokružimo, popravimo. Mene je promenila puno, posebno u pozorišnom smislu. Dala mi je podstrek i samopouzdanje da je stvari koje mi se instinktivno i inicijalno čine zanimljivim, moguće uraditi. Mi smo krenuli da radimo od nule, potpuno ogoljeni. To je u regionalnim pozorišnim uslovima stvarno retkost.“

Iako Selmina priča nije ispričana direktno, bila je značajan deo celokupnog stvaralačkog procesa. Svi glumci u predstavi kažu da ih je rad na „Hipermneziji“ promenio, obogatio, da su preispitali sebe, svoje porodice i odnose koji su opisani u predstavi.

„Moja priča ne ulazi u predstavu, ali sam je podelila isto kao i oni. Kada su je moji roditelji gledali bilo mi je strašno i samo sam čekala šta će mi oni reći. Prihvatili su je veoma pozitivno jer su u svemu prepoznali elemente naše životne priče. Stoga me je rad na ovakvoj predstavi obogatio u svakom smislu„.

Kako kaže, reakcije su u svakom gradu u kom je predstava izvedena, bile različite. Uvek bogate, bilo da su pozitivne ili negativne, i gotovo nikad nisu naišli na ravnodušnost publike. Vrlo često, publika je bila iznenađena situacijama i dešavanjima, a kako kaže sama rediteljka, barem delimično su uspeli u rušenju stereotipa koji su nastali medijskim uplivom koji je davao pogrešnu sliku stvari.

„Ja za mnogo stvari nisam znala pre nego što sam čula njihove priče. Tek sad sam shvatila koliko smo medijski bombardovani i koliko je izmenjeno to što nam se servira. Meni je to otvorilo polje za razumevanje različitih vizura.“

Predstavu „Hipermnezija“ uskoro očekuje gostovanje u Visbadenu, i to će biti prvi put da se ona igra na prostoru koji nije upleten u dešavanja na prostorima bivše Jugoslavije. Cela ekipa je veoma uzbuđena zbog toga, ali i kod njih i kod Selme postoji zrno strepnje kako će je ljudi prihvatiti.

„Najviše strepim kako će se prihvatiti te stvari koje su lokalnog tipa, da li će razumeti kontest , na primer, Grbavice u okviru Sarajeva ili nekog drugog mesta u Srbiji ili na Kosovu. Mi smo se ipak sretali sa internacionalnom publikom na Bitefu ili na MESS-u i ono sa čim se ljudi najviše indentifikuju jeste ta priča o roditeljima, odrastanju i vaspitanju koje su manje više svugde iste. To je univerzalna nit koju svi prate i tu se nekako svi pronalaze.“

Pored „Hipermnezije“, na Danima Sarajeva izvedena je i Selmina predstava „Sumnja“, rađena prema tekstu Džona Patrika Šenlija koji je za ovo delo 2005. godine osvojio dve prestižne nagrade za dramu – Pulicer-a i nagradu Toni. Priča se bavi zlostavljanjem dece i zloupotrebom pozicije u crkvenoj ili bilo kojoj drugoj verskoj hijerarhiji i napisan je nakon otkrivanja velikog skandala u Americi početkom 2000. godine kada je otkriveno na hiljade ovakvih slučajeva. Zbog čega je Selma odabrala ovako delikatnu temu?

„Ono što je meni bilo zanimljivo jeste zloupotreba pozicije moći. Zanimljiv je fenomen da ljudi na poziciji moći skoro uvek kreću da taj položaj zloupotrebljavaju i to na svim nivoima. Ovaj tekst je vrlo slojevit jer pokazuje kako takva pozicija fiksira likove i određuje njihovo ponašanje. Sa druge strane, ovo je vrlo pametan tekst jer vas sve vreme drži na ivici jer ne znate koju stranu da zauzmete. Bio mi je interesantan taj ambivaletan pristup temi koja nikom ne gura prstu u oko.„

Ponovno preispitivanje ovakve teme, koja je nažalost i danas aktuelna, svrstava pozorište i umetnika u okvire društveno odgovornih segmenata koji ovakve teme moraju da stavljaju u prvi plan. Cilj nije da se generalizuje, ali se na ovakve pojave mora reagovati. Nemoć pojedinca i vrlo često strah da se o ovome priča, takođe prizilaze iz činjenica da nam je vrlo teško da prihvatimo da se ovako nešto dešava oko nas, isto koliko je teško prihvatiti da neko kome je poverenje ukazano i u čije namere ne bi trebalo da se sumlja, takvu poziciju može da zloupotrebi.

„Taj aspekt mi je bio najzanimljiviji, do koje je mere ta vrsta apsolutnog poverenja izigrana. Statistika pokazuje da zlostavljanje dece od strane sveštenih lica skoro trostruko jače psihološki deluje i ostavlja veće posledice od recimo ljudi iz porodice ili okoline. Imate izgrađen odnos prema sveštenom licu koji je spojen sa nečim što je skoro božanski. To je puno veće od običnog coveka i ima nadnaravnu moć. Tu dete ima iluziju skoro magije i zbog toga je to toliko teško srušiti kod njih. Ono što je fascinantno je da ljudi imaju ogromno poverenje u sveštena lica, gde sami roditelji vrlo često odbijaju da poveruju da su oni u stanju da zlostavljaju decu, jer su za njih oni apsolut istine i čistoće“.

Selma Spahić uveliko radi na novom projektu. Početkom septembra očekuje nas premijera predstave „Grebanje ili kako se ubila moja baka“, po tekstu Tanje Šljivar i u organizaciji Bosanskog narodnog pozorišta u Zenici i Hartefakta. Obzirom na ogroman talenat, uvak zanimljiv izbor tema i odlične reakcije publike, i ovaj komad čekaćemo sa uzbuđenjem.

Bojana Odak